MAJCINO  PISMO

U pustoj tudjini pisem majci pismo,
pet punih godina videli se nismo.
Nismo se mi videli majko od davnina
jesi li se uzelela majko svoga sina...?

Pijete li vodu sa starog bunara...?
Pisi svome sinu,
pisi majko stara.

Pisi meni sta mi radi moje lepo selo,
idete li opet k'o nekad' na prelo...?
dal' je joste pesma kao sto je bila,
imal' joste veselja i onog glasa mila...?
Odgovara majka sinu na to pismo,
sine kolk'o godina videli se nismo.
Ja sam dobro i zdravo, sve mi dobro ide,
samo mogu dusmani meni da zavide.

Al' me sine ubi ova moja tuga,
izgubio si prijatelja, svog' najboljeg druga.
Dao je on zivot branec' svoje selo,
hteo je sacuvati nase staro vrelo.


Sad ne pijemo vise vodu sa starog bunara,
slusaj sta ti prica tvoja majka stara.
Nije vise bunar gde je nekad' bio,
nema vise vode sto si nekad pio.

Svi su ljudi odavno otisli iz sela,
nema vise bunara ni obliznjih vrela.
Od kako su oni napustili selo,
ne cuje se pesma a nema ni prelo.

Ali nisu presusila samo nasa vrela
i druga su sine izgorela sela.
eno selo pored, kak' se bese zvase,
tu udjose ustase kazu: sad je nase!

Ne cuje se vise mili glas slavuja,
kao da je selo progutala guja.
Izgubljeno ovde mnogo je zivota,
tol'ka mladez poginula, jad je i gre'ota.

Sad' se samo cuju gavranovi sivi,
nema vise sine niko tu da zivi.
Nema vise ovde ni voda ni struja,
od kako je sine tud' prosla "oluja"...

Nikolic Aleksandar