PUSTO OGNjISTE

Setam sokakom
a srce mi jeca,
tu smo se nekad'
igrali k'o deca.

Ognjiste pusto,
avlija prazna,
teska je ova
Bozija kazna.

Korov mi raste
kraj ograde moje,
gde stara visnja nekada bese,
sve je vreme sada
uzelo pod svoje
od kako oba
dede pomrese.

U mome sokaku
sve je ljudi manje,
vremenom polako
pusti necije imanje.

Tako korov raste
i sred moga dvorista,
nema ovde nikog,
nema ovde nista.

Niko za to nije kriv,
sami smo mi krivi.
Svako od nas zdrav i ziv
a ovde ne zivi.
　
Nikolic Aleksandar