Vidis li onu travu
kako se zeleni...?
A vidis li ono sunce
kako se u daljini zuti...?
Moje srce od kuce daleko
nesto cudno sluti,
zavicajna lepota
sad' zivi u meni.
Vraticu se jednog dana,
prosetacu ponovo tom'
zelenom travom.
Iz detinjstva ranog pece stara rana
i u grob cu otici sa tom bolnom ranom.
A toj rani ljutoj
ja ne nadjoh melem,
jer je zivot u tudjini
gorak kao pelen.
A ono sunce i zelena trava,
ostace zauvek u snovima mojim,
moj zavicaj jos u mome srcu spawa
i ostace tu sve dok ja postojim.
Nikolic Aleksandar
Nessun commento:
Posta un commento